Dao sam ti jednu dobru godinu života, najbolju možda.
Veliki vračevi medicine rascepe grudi kao naranču i spuste novo srce u njih, pažljivo, rastvorenih šaka kao da vraćaju vrapčića u gnezdo, razdvoje skalpelom; svetlo od tame u mutnom jezgru zenice; bajaju, pokrenu nepokretno, čudotvore nad ljudima; pa opet....Ni oni nemogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu godinu.
Nikad više.
Ali, proklet da sam, ja sam barem imao dvadesetu i dvadesetprvu, i još neke dvadesete i tridesete, za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakog dana nailazim na poslednjim stranicama štampe. Oni ostadoše u devetnaestoj, zaljubljeni, zaigrani, zbunjeni, ne dospevši da svoje olovne vojnike odvoje od olovnih zrna, podmetnutih im u džepove tako bezbožnički.
Ne brate Kaine, ne zovi me u polje;ne mami me da zalud prošetamo minskim poljem moj grešni sivomaslinasti brate; poturi nekog drugog dobrovoljca na branike svoje neprilagođenosti i nesposobnosti, okači neku drugu metu na svoje kartonske bedeme.
Nema mojih u ovom ratu naših. Znam ne može to tek tako...čičak izdaje, kači se ove jeseni na sve strane, i meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, sve tapšući me po ramenu prijateljski.
Razmišljao sam o tome koga izdati kad mi ostane da biram samo između nas dvoje: žalim, ali prestar sam da bih izdao sebe još jednom.
Odjebi JNA. Dosta je bilo!
Veliki vračevi medicine rascepe grudi kao naranču i spuste novo srce u njih, pažljivo, rastvorenih šaka kao da vraćaju vrapčića u gnezdo, razdvoje skalpelom; svetlo od tame u mutnom jezgru zenice; bajaju, pokrenu nepokretno, čudotvore nad ljudima; pa opet....Ni oni nemogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu godinu.
Nikad više.
Ali, proklet da sam, ja sam barem imao dvadesetu i dvadesetprvu, i još neke dvadesete i tridesete, za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakog dana nailazim na poslednjim stranicama štampe. Oni ostadoše u devetnaestoj, zaljubljeni, zaigrani, zbunjeni, ne dospevši da svoje olovne vojnike odvoje od olovnih zrna, podmetnutih im u džepove tako bezbožnički.
Ne brate Kaine, ne zovi me u polje;ne mami me da zalud prošetamo minskim poljem moj grešni sivomaslinasti brate; poturi nekog drugog dobrovoljca na branike svoje neprilagođenosti i nesposobnosti, okači neku drugu metu na svoje kartonske bedeme.
Nema mojih u ovom ratu naših. Znam ne može to tek tako...čičak izdaje, kači se ove jeseni na sve strane, i meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, sve tapšući me po ramenu prijateljski.
Razmišljao sam o tome koga izdati kad mi ostane da biram samo između nas dvoje: žalim, ali prestar sam da bih izdao sebe još jednom.
Odjebi JNA. Dosta je bilo!
×
![]()
